Како спасити највеће теретне бродове на свету
Jun 02, 2022
Огромни контејнерски бродови превозе робу широм света, али када један од њих упадне у невољу – као што се недавно десило са Евер Гивен и Евер Форвард – како се могу спасити? Крис Бараниук сазнаје.
Rаин залупио прозоре. Силовито море ударило је у челични труп брода иизван луке у Хонг Конгу. Њена посада се евакуисала, али је стајао на мосту у свом прслуку за спасавање, спреман за најгоре, био је мајстор спасавања капетан Ник Слоун. Видео је снагу тајфуна који је сада, у тами, беснео над погођеним бродом. Слоане је била скривена са само пет других чланова спасилачког тима. Неколико дана раније, они су стигли у Јужно кинеско море са циљем да спасу Кота Кадо. Када се предвиђало да ће тајфуни погодити приземљени брод, Слоане је донела одлуку да остане на броду преко ноћи са костурном посадом. Желео је да осети како се брод савијао у олуји, да схвати где ју је најјаче погодио, знајући да ће то обавестити које мере буду следеће предузеле. Али то је био веома близак позив. „Умало да смо је изгубили те ноћи“, каже он. Светски теретни бродови, који превозеоко 90 одсто светске трговине, не стижу увек до свог одредишта без инцидената. Према прегледу безбедности и отпреме осигуравајуће компаније Аллианз,27 теретних бродова је изгубљено у великим инцидентима током 2021и 357 током протекле деценије. Они се запале. Ударали су у стене, гребене и пешчане спрудове. Они не функционишу. Али не тону увек. Кад год постоји шанса да се спасе велики брод, њихови власници је готово увек узму јер ова пловила могу вредети стотине милиона долара. Људи које бродарске компаније позивају у таквим ситуацијама зову се спасиоци. И видели су неке изванредне ствари на мору. Спасиоци су притекли у помоћогромни контејнерски брод Евер Гивен након што се насукао, блокирао је Суецки канал, и покренуо проблеме у глобалном ланцу снабдевања прошле године, на пример. Али када се брод тежак десетине или стотине хиљада тона негде заглави, како га ослободити?
Слоане, сада директор Ресолве Марине Гроуп, био је на путу кући са утакмице Светског првенства у Јужној Африци када му је зазвонио телефон и први пут је чуо да је Кота Кадо упао у невоље. Следећег дана је одлетео у Хонг Конг. Брод је ударио у гребен на путу до луке, који јој је направио рупу на боку. Два теретна складишта су почела да се пуне водом и она је спласнула све док није налетела на обалу седимента око 25 наутичких миља (46 км) југозападно од свог одредишта. Њен прамац је заорао у морско дно и заробио је. И како је више воде поплавило на броду, тешко натоварен брод је почео да тоне. Многи су били скептични да би она уопште могла да буде спасена, сећа се Слоун: „Многи геодети су рекли: 'ОК, брод је потпуно изгубљен, припремите се за уговор о уклањању олупине'. Али он је мислио да она још увек има шансе. „Наставила је да тоне и прамац је, буквално сваки дан, тонуо још пола метра на метар (1.6-3.2 стопе)“, каже он. "Било је то додирни и крени."
Слоун и његове колеге су смислили план да смање масу пловила и испумпају што више воде из ње. За то су били потребни упаљачи – барже, које су у Хонг Конгу опремљене великим дизалицама. Срећом,ионако се често овако истоварује терет у Хонг Конгу, тако да је много ових баржи било доступно и њихови оператери су већ били добро навикли да подижу контејнере са пловила за транспорт на обалу. Слоане је желела да се уклони што више терета. На крају су упаљачи извукли више од 1.200 појединачних контејнера. Ова врста операције је дуготрајна и тешка, посебно с обзиром на то да је Кота Кадо седела са својим луком под водом. Поред тога, најлакши контејнери имају тенденцију да буду наслагани на врху, јер то помаже да се спусти центар гравитације брода и да буде стабилан – али то значи да је потребно још дуже да се стигне до тешких контејнера чије уклањање заиста чини разлику.
Затим су ту били џиновски рониоци. Да би извукли воду из пловила, Слоане и његов тим ставили су велике пумпе под воду на дно једног од складишта за терет. Такође су уклонили отворе на палуби изнад и заварили огромне правоугаоне цеви, или дисалице, на њих пре него што су их вратили на место. Дисалице су сада висиле у стомаку брода. Коначно, тим ронилаца је повезао пумпе испод на два сета црева која су се протезала вертикално кроз дисалице. Пумпе су се испразниле, сећа се Слоун, да би зауставиле да вода пуни машинску собу, у којој се налазе најскупље и најосјетљивије машине. На крају, након што је уклонио огромне количине воде из складишта, спасилачки тим је успео да напуни неке од бродских баластних резервоара ваздухом како би је поново изгурао. Да су то покушали да ураде раније, резервоари би могли да пукну, објашњава Слоун: „Када се спустите испод 10 м (33 стопе), морате бити веома пажљиви са коликим притиском уносите. Кроз сав овај компликован посао, и поред не једног него два тајфуна, од којих је други био посебно лош, Кота Кадо је спашен и на крајуодвучен у бродоградилиште на поправку. Она и данас плови, али под другим именом. Када бродови заврше на местима за која нису стварно дизајнирани, као што су заглављени у блату или приковани за стене, силе природе могу да их раздвоје. Зато су јаке олује представљале тако велику претњу за Кота Кадо. „Као спајалица, што је више пута савијате, на крају пукне“, каже Росалинд Блазејцзик, извршни партнер и поморски архитекта у Солис Марине Цонсултантс. Она објашњава колико је проблематично када се приземљени брод подиже или увија узастопним таласима. Они могу сатима да се залете у њега у таласима или плими, гурајући један крај пловила нагоре и бацајући.

